Jedno dobro delo za dobar dan!

    Proglasimo današnji ili bilo koji drugi dan – dan kada smo već najsrećniji ljudi na svetu. Imamo sav novac ovog sveta, imamo najskuplju garderobu, vilu sa bazenom i jahtu parkiranu negde na primorju.

     Ok. Sada kad smo odlučili da nam u životu više ništa ne treba, osvrnimo se na svet oko sebe.

     Osvrnimo se na staricu koja prosi sa kartonskom kutujom pred sobom čija je kičma toliko povijena da joj je glava u ravni sa kolenima. Pogledajmo i majku koja sa bolesnim detetom sa Daunovim sindromom prikuplja pomoć preko puta Univerzitetske biblioteke. Neću ni da nabrajam sve slučajeve u Beogradu, ali i manjim gradovima (mogu jedino da posvedočim za Smederevo) koliko nesrećnih ljudi živi živote koji bi se teško mogli tako i nazvati: životma.

     Pošto nismo zapravo ni svesni koliko imamo i koliko smo srećni jer je nama uvek svega malo, posvetimo pažnju ljudima kojima je najveća briga i želja – da tog dana ne ostanu gladni.

    Neće nam pasti kruna s glave ako zapravo sednemo i popričamo s nekim od njih. Niti ćemo ostati siromašni ako sebi uskratimo parče pice i damo ga nekom gladnom detetu na ulici. Ima ih puno, samo se osvrnimo.

     Siguran sam da dosta nas ima slobodnog vremena. Volontirajte. Gdegod. Cveni krst, Zvečanska... postoji mnogo mesta kojima je potrebna baš VAŠA pomoć. Sami određujete koliko vremena možete da odvojite z aovakvu aktivnost (znam iz iskustva). Retko ko može da me ubedi da ne može da odvoji sat, dva nedeljno z abilo kakvu vrstu volotiranja. U krajnjem slučaju – počistite sopstveno dvorište. U kakvom vremenu živimo, smatraće se i ovo vrstom volontiranja. Naravno, mislim bukvalno! Počistite dvorište i prostor ispred vaše kuće. Nema veze što nije vaša paklica cigara ta koja je bačena na ulici. Ulista jeste ta koja je vaša i koja je prljava.

    Pomozite starijem komšiji. (Imao sam sličaj kada sam satima kucao komšiji na telefonu poruke njegovoj ženi, zanimljivo iskstvo). Nisu upućeni u sve vrste tehnologije, pomozite im i uputite ih. Pokosite i njihov travnjak. Plata – čaša soka. Sasvim dovoljno da izmami osmeh na licu.

    Možda i najvažnije – dajte krv. I ja se plašim igle i prezirem ih. Priznajem, dvoumim se svaki put. Nisam baš preterani davalac, ali trudim se.

     Sada kada se osećamo mnogo bolje jer smo pomogli svetu oko sebe makar malo (navodio sam primere koji su meni padali na pamet, siguran sam da možemo zajedno da smislimo još milion primera), shvatamo koliko je smešno želeti vilu sa bazenom i jahtu. Ljubav je sasvim dovoljna. Ona menja sve vile ovog sveta, kule, gradove, kamione, avione... Uživajte u današnjem danu i pomozite još nekome da uživa. Pa makar to bila i starija prodavačica u trafici kojoj ćete reći da je jako ljubazna.

     BTW, na slici je biblioteka koju smo deca bez roditeljkog staranja, zaposleni i ja sredili u Domu „J.J.Zmaj“ u naselju Braće Jerković (ogranak Zvečanke). Nadam se da će je lepo koristiti.  

:D

I Zemlja živi

     Baš tako! Prosto zvuči neverovatno kada se kaže, ali to je ono što svi znamo. I naša draga planeta Zemlja je živa.

    Ova draga osoba, iako gazimo po njoj, trujemo je, bacamo po njoj otpatke, pravimo rupe (ponekad i neviđeno velikih razmera) nam uzvraća tako što nam daje sva moguća sredstva koja su nam potrebna za život. Plodno tlo, biljke, životinje, materijal za građenje – SVE!

    Zasejemo seme paradajza i očekujemo da nikne. Očekujemo to zato što smo ga zalivali vodom koju nam je Zemlja dala, a pored toga se to seme hrani materijama iz te Zemlje. Na kraju, biljka poraste i mi pojedemo taj paradajz srećni i zadovoljni. Još se hvalimo kako smo ga zalivali i negovali i kako je sve naša zasluga. Naravno, Zemlja se ne buni, ne prepisuje ni 1% zasluge sebi. Iako, zapravo, možda samo tih 1% pripada nama. Potrudili smo se tek toliko da stavimo seme u zemlju i da ga povremeno zalivamo. Kapa dole!

     Stoga, ne bi bilo ni najmanje na odmet da se makar povremeno setimo da se istoj toj Zemlji zahvalimo. Ne mislim da pogledamo u tlo i kažemo hvala (mada ni to nije na odmet, što da ne), već da nađemo nekakav način na koji bismo mogli da se odužimo našoj vernoj životnoj saputnici.

    Ne znam da li je iko primetio da u Beogradu, zapravo, postoje kontejneri za reciklažu. Postoje već odavno kavezi za reciklažu flaša, ali ne govorim o tome. Postoje pravi kontejneri za reciklažu! Jedan je na lastinoj stanici, jedan je kod Mašinskog fakulteta, a siguran sam da ih ima na još lokacija. Dok se ne proširi svest o recikliranju po celoj Srbiji, reciklirajmo makar flaše (u malo pre spomenutim kavezima) i koristimo te famozne kontejnere koji su svakodnevnica bilo gde u svetu. Oponašamo zapad po mnogo čemu lošem, možemo makar da prihvatimo ovu pozitivnu osobinu.

Vežbajte malo tu zahvalnost. Ako vidite neko smeće van kontejnera, fkašu koja je na putu, blizu kante – nećemo se otrovati ako to ubacimo u kontejner/kantu. Smatram da nema potrebe da kažem „Ne bacajmo smeće po ulici“ jer se svest o tome dosa povećala nakom akcije „Očistimo Srbiju“ koliko subjektivno primećujem.

     I štedite! Ne kažem da treba da budemo škrti, ali možemo da ne budemo rasipnici. Još u osnovnoj školi su nas učili da nam voda ne teče iz slavine dok peremo zube – e pa, podsetimo se toga. Trošimo vodu onoliko koliko nam je dovoljno! Isto važi i za struju.

    Na mnogo načina se možemo odužiti Zemlji. Ona se nama ne odužuje, očigledno nas bezuslovno voli. Ne znam kako bih se ja osećao da me neko ošiša na ćelavo, otkine ruku i umesto nje mi ugradi metalnu, usput napravi još par džinovskih rana na telu i stavi me u zagušljivu prostoriju da udišem toksične materije. To je otprilike ono što naša planeta trpi od strane nas. Možemo makar malo da joj se odužimo.

   

I Smederevo je dobilo kontejner za reikliranje, 

tako da sada izgovora nema! 

Kontejner je na početku šetališta na keju :D

MOŽES U KLUB AKO SI 12+

    Poznato je da punoletan (u većini zemalja) postaješ kad napuniš 18 godina. U nekim zemljama je čak granica pomerena na 21 godinu. Tada, navodno postajemo sposobni da se staramo o sebi. Može li neko da nam objasni onda pojavi sve većeg broja maloletnika koji se ponašaju kao da su minimalno 10 godina stariji nego što jesu? I što je najvažnije, takvo ponašanje im polazi za rukom.

    „Mala ima 13, a kunem se, ne bih joj dao manje od 17“. Ova poprilično masna rečenica se sve češće čuje. Prethodna tema „Poznat(a) po svaku cenu“ je gotovo uzročno-posledično povezana sa današnjom tematikom. Ne samo da pojedinci vape za gramom slave, već je to zahtev i želja koji se pojavljuju u ranom uzrastu. Sa već nekih 12, 13 godina. Jasno je svima da sa ovoliko (malo) godina malo šta možemo da postignemo, ali ipak, nekima polazi z arukom da postignu mnogo.

     Nedavno se pojavio jedan muzički šou na jednoj televiziji. U pitanju je takmičenje dece. Moram da priznam da mi je malo više zasmetalo kada sam ugledao devojčicu (maksimalno 14 godina) sa abnormalno mnogo šminke na sebi. To je prihvaćeno kao sasvim normalna pojava do te mere da je njen (a i njoj sličnima) izgled pohvaljivan i odobravan. „Drago mi je što osim toga što ste jako talentovani, svi ste i jako lepi!“ – još jedna rečenica u istoj emisiji koja mi je zaparala uši. Dakle – ako niste lepi, podrazumevano imate manje šanse za uspeh.

     I tako se posle mi pitamo zašto je sve veći broj devojčica koje žele da sa 12 godina momentalno skoče na 20? Pa zato što im je takvo razmišljanje nametnuto, a roditelji istih ne čine ništa da im objasne da – da bi došle do 20, moraju da pređu i trinaest, četrnaest i tako redom. Sve u svoje vreme.

     Ono što mladi mahom ne uspevaj da danas shvate jeste – bićete odrasli, strpite se. Nikada više nećete biti deca, ali odrasli ćete biti ostatak života. I neće biti lepše kad odrastete, verujte mi na reč! Sa godinama dolazi i odgovornost, a sa njom brige! I to je cela istina. Naravno, život može (i jeste) da bude veoma lep ako mu dozvolite, ali ako se sa 12, 13 godina ponašate kao da imate 20, sa 20 kao da imate 30... ramislite koliko ćete vi zapravo da budete mladi? Koliko ćete vremena oduzeti od onoga za čim kasnije žalimo – od mladosti. Uživajte u mladosti dok ste mladi! I ponavljam – sve u svoje vreme.

      Da se samo na kratko vratimo na naslov teksta. Možda sam preterao sa brojem, ali neosporno je da je danas sasvim teško razaznati koja devojčica (namerno devojčica – a ne devojka) ima godina. Trošimo jako puno vremena (mada tako i treba) braneći mladima da puše, da se drogiraju i slično, da i ne stižemo da obratimo pažnju šta je od drugih stvari mladima dostupno. Ne samo da ne trošimo vreme na to, već nam nekako dođe i banalno da vodimo o tome računa. Govorim o garderobi, šminki, veštačkim trepavicama i ostalim pomagalima uz pomoć kojih devojčice preskaču period od dvanaeste do dvadesete. Da, sprečili smo nastanak narkomana, pušača, alkoholičara i td. „Sprečili“, ali smo i te kako uticali na nastanak jednog drugog fenomena. I ovo „Možeš u klub ako si 12+“ možete da preformulišete u „Možeš u klub ako imaš dovoljno šminke na sebi da deluje kao da si 18+“ !

 :D

Pavle Zelić o pisanju, čitanju i bibliotekama u Srbiji

        „Peščana hronika“ nije samo roman koji spaja fascinantnu prošlost naše zemlje sa urbanom sadašnjicom, već je i roman u kojem autor kroz naučno – fantastične motive i dirljiv, ali i interesantan odnos između oca i sina zabavlja čitaoce nesvakidašnjom pričom sa istančanom dozom horor trenutaka.  

    Iako je naučna – fantastika žanr koji nije previše zastupljen na našim prostorima, romani poput „Peščane hronike“ će svakako učvrstiti put ovog žanra u našoj zemlji.

    Pavle Zelić, autor „Peščane hronike“ je rođen i živi u Beogradu gde je i diplomirao na Farmaceutskom fakultetu 2005. godine. Piše uglavnom priče fantastičnog sadržaja, a svoje umeće je odlučio da kruniše 2013. godine kada je „Peščana hronika“ ugledala svetlost dana. U intervjuu sa njim saznali smo šta ovaj autor ima da kaže o sebi, svom stvaralaštvu, ali i o kolegama piscima, kao  i bibliotekama u Srbiji:

 1. Da li ste oduvek voleli da čitate?

     Naravno! Počev od stripova o Tarzanu, i to onih koje su pravili naši autori, preko iščitavanja Politikinog Zabavnika od korice do korice, pa zatim otkrivanja biblioteka i omladinskih edicija… Čitanje je ispunjavalo ceo moj svet i zaista napravilo od mene osobu kakva sam sada. Na neki način ga se pomalo i plašim, jer jednom kad počnem, teško mi je da stanem, a danas se i treba rano probuditi za posao…

2. Koje su Vaše omiljene knjige iz detinjstva? A pisci?

     Kao i verovatno mnoge generacije pre mene, počeo sam sa knjigama Verna, Salgarija, Maja, da bih relativno rano otkrio žanr, preko i preko Poa i Birsa došao do Tolkina, Bredberija, Kinga, Barkera, Simonsa… Zvuči pomalo preozbiljno, ali ako je su „Avanture Artura Gordona Pima“ mogle da se nađu u biblioteci Kadok za decu, onda nije čudo što sam prestravljen ali i opčinjen takvim delom poželeo još žešća iskustva… Ipak, potičući iz porodice u kojoj se mnogo, mnogo čitalo, i imajući u vidu da su mi svetski klasici uvek bili na domak ruke, nikada nisam ni njih zapostavio, uvek idući bar koji razred ispred sa lektirom. Važni su mi bili, i još uvek su i Igo, Remark, Man, Andrić, Ćosić, Pekić…

3. Ko su Vaši omiljeni pisci danas?

     I dalje uživam u novim romanima klasika žanra kao što je Stiven King, ali sam zavoleo i Karlosa Ruisa Safona, Mišela Uelbeka, Mo Jena, za ljubitelje fantastike nezaobilaznog Džordža Martina… Ne smem nikako da zaboravim i autore, a preciznije scenariste najboljih stripova današnjice kao što su Alan Mur, Frenk Miler, Robert Kirkman, Nil Gejman, koji su mi ništa manje dragi i zbog pomenutih poslovnih ograničenja ih čak i temeljnije pratim.

4. Koje biste domaće pisce izdvojili?

     Jedna nova ali vrlo konsolidovana generacija, nadam se budućih klasika dostojnih ne samo lektire već ozbiljnih studija i analiza dozreva i uzbudljivo je biti tu kad se to dešava. Mislim na Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojiljkovića, Slobodana Vladušića, koji uz par starijih vukova kao što su Goran Petrović, Vladimir Pištalo, Uroš Petrović, Goran Skrobonja, čije po mom mišljenju najbolje knjige tek treba da očekujemo, čine okosnicu onoga što će srpsku književnost svih žanrova i tema (za)držati na visokom nivou u decenijama koje slede.

5. Šta Vas je navelo da napišete „Peščanu hroniku“?

     Posle mnogo, mnogo priča, sakupljenih i u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica srpska, 2009.) došlo je vreme da „diplomiram“ sa romanom. Imao sam jaku ideju, koja je spajala meni uvek drag žanr i fantastiku, ali i istoriju i to, što se tiče omladinskih radnih akcija, potpuno neiskorišćenu u domaćoj književnosti, i konačno, deo lične prošlosti, kako one koju sam sâm doživeo odrastajući u smutnim 90-im godinama, tako i prošlosti moje bake, ali i mnogih drugih ljudi koje sam upoznao istražujući za potrebe romana. Priča o misteriji pionira nestalih na posleratnoj izgradnji Novog Beograda, i njeno raspetljavanje u pola veka koji slede, mi je pored horora, drame, političkog i socijalnog nivoa dala priliku da kroz metaforu poentiram jakim zaključkom koji može da provocira, ali se nadam i tera na razmišljanje.

6. Da li pripremate sledeći roman?

     Uveliko. Kao i u slučaju „Peščane hronike“, počinjem sa istraživanjem kako na netu, ali još važnije u biblioteci, zatim tu je bezbroj papirića-podsetnika sa idejama, replikama, razradama likova i scena koje se razvlače po kući, a volim i da pravim sebi muzičke liste kojima stvaram atmosferu za rad.

7. Možete li nam reći nešto više o tome?

     Još uvek sam u onom zabavnom delu kada smišljam i odbacujem ideje, ali nije tajna ako kažem da je u pitanju još jedan istorijski roman, ovoga puta smešten u period pre I srpskog ustanka, i da će predstaviti strahovladu dahija i ličnosti iz tog doba na način kako to nikada nije urađeno.

8. Kako biste prokomentarisali posećenost biblioteka u Srbiji?

     Pripadam generaciji koja se dobro seća vremena pre Interneta i malog miliona TV kanala i bojim se da se kvantni skok unazad celog društva u mnogim stvarima znači i manje ljudi među policama koje čine ove hramove znanja i lepote. Ipak, oduševljavaju me inicijative koje oživljavaju biblioteke, predavanja, festivali, radionice i drugi programi, naročito oni namenjeni deci, i verujem da će ove institucije tek dokazati svoju snagu i vitalnost.

9. Da li ste kao dete često išli u biblioteku? Da li idete sada?

     U jednom trenutku sam praktično živeo u danas nažalost zatvorenoj biblioteci „Petar Kočić“ u Njegoševoj. Čitao bih bukvalno knjigu po knjigu, pa red po red, bez ikakve selekcije, a kada bih završio jednu policu, prelazio bih na sledeću. Danas sam češće u biblioteci radi istraživanja, mada me neretko obuzme magija tih mesta i ostanem mnogo duže samo uživajući u atmosferi i fokusirajući se na nešto sasvim deseto od onoga zbog čega sam došao.

10. Kako biste prokomentarisali usluge naših biblioteka i ljubaznost osoblja?

     Mislim da su savršeni, nikada nisam imao negativno iskustvo u biblioteci, to je za mene „sigurna kuća“, gde se ništa loše ne može desiti, čak i kada sam kasnio sa knjigama kao klinac. Danas, ne mogu dovoljno iskazati zahvalnost ljudima koji sa bezgraničnim strpljenjem slušaju moja izvoljevanja, bolje od mene samog razumeju šta mi to tačno treba i pronađu mi nešto krucijalno važno, što često nisam znao ni da postoji. Internet ne može da se takmiči sa time!

11. Možete li nam za sam kraj reći koju reč budućim piscima i dati savet onima koji vole da čitaju i pišu?

     Upornost se zaista isplati! Danas ima toliko mesta gde se može objaviti priča, pesma, čak i roman, ali ono što nam nedostaje je samodisciplina, skromnosti i poniznost pred velikanima koje nasleđujemo. Čitajte i upoređujte, i iako verovatno (skoro) niko od nas neće pisati kao Crnjanski ili Pavić, možemo biti nešto sasvim drugo, samo svoji i jedinstveni, ali tek ako uložimo bezgraničan trud u brušenje stila, rečenice i misli.

NOVA KARAKTERNA OSOBINA

     Kad smo kod samospoznaje, red je da nešto napišemo i o „novim karakternim osobinama“, kako ja volim da ih nazivam.

      U ovom avangardnom veku, informacionom dobu, sasvim je normalno da neke trivijalne stvari preuzmu vodeću ulogu u našim životima samo zato što današnje društvo, realno, više ceni upravo te stvari. Konkretno, danas je važnije biti nečiji sin, ćerka, sestra, brat ili ako ćemo sasvim da izbanalizujemo situaciju – čak je izuzetno važno to odakle ste. Ako ste sa sela – činjenica je da manje vredite.

      Ispašće da konstantno svaljujem krivicu na medije, ali je očigledno da svakodnevno možemo negde da „iskopamo“ informaciju o ličnostima koje, zapravo, nisu ništa konkretno po zanimanju. To je otišlo toliko daleko, da je „ biti u srodsvu sa nekim ko je nešto“ zaista postalo dobro plaćeno zanimanje. Ja odlazim korak dalje i nazivam to – novom karakternom osobinom.

      U skladu sa prethodnim postom, govorimo o ljudima koji, na žalost, ni najmanje ne pokazuju interesovanje da pronađu svoje pravo mesto u svetu (da ootkriju same sebe) već u sasvim saživeli sa ulogom koju trenutno igraju. Gotovo da je život u senci svoje majke, brata , žene (ili bilo koga zbog ste trentno popularni) uzbudljiviji, lepši i više priznat od sopstvenog identiteta.

     A kada je reč o mestu rođenja, neću previše pisati pošto sam ipak provincijalac. Rekao sam (nadam se da je sarkazam očigledan) – ako ste sa sela – manje vredite. To je mana! Vrlina je i pozitivna osobina kada se rodiš u nekom većem mestu. Pa dobro, ima onih koji i to cene. Možda će se nekada i to dobro plaćati. Mada iskreno, ja nisam čuo da je neko dobio posao samo zato što je iz centra grada.

      Dakle, dvadeset i prvi vek nam donosi razne novitete. Ostavili smo iza sebe i bacili u drugi plan – dobrotu, iskrenost, hrabrost, odvažnost, duhovitost, pravičnost (mogu ja do sutra) i osobine slične nabrojanima koje bi nas zaista oblikovale u osobu koja sa punim pravom može da drži glavu uspravno. Na žalost, trivijalnosti preuzimaju vodeću reč.

     Moje mišljenje – ostanimo ipak to što jesmo. Čak i ako vam je otac ili majka – popularni glumac / prevačica – izađite iz njihove senke. Budite frizer, pekar, automehaničar – ali budite ono što jeste. Siguran sam da ćete biti najbolji frizer ili pekar na svetu ako ste to VI! I da ne budete – nije ni važno, važno je da ste to vi u punom svom sjaju. Ne pokriva vas ničija senka. Pa ni mesta u kojem živite.

 :D

POZNAT(A) PO SVAKU CENU

      Novi fenomen 21. veka, još jedna budalaština koju donosi novo sltoleće ili psihološki poremećaj kod mladih?

      Gotovo da nam kao „dobar dan“ dođe činjenica da se tu i tamo izrodi neka nova internet senzacija, starleta ili klip od par sekundi ili minuta koji je nekoga učinio popularnim trenutno. Ovaj fenomen je toliko uznapredovao da čak ne mora da bude klip, možete prosto objaviti sliku koja je „van okvira normalnog“ i PAF – cela Srbija će znati ko ste. Možda ćete biti pozvani da gostujete u nekoj emisiji, kasnije će vas pozvati u neki „rialiti šou“ i eto nama nove zvezde.

      Nama ostalima, posmatračima, najlakše je da sedimo sa strane, posmatramo, osuđujemo i komentarišemo „izrode“ koji preplavljuju medije svakodnevno. Šta zapravo postižemo? Oni postaju sve popularniji (pozitivno / negativno – njima nije važno), a to im je i više nego dovoljno da nastave sa svojom rutinom – čine sve da svojih 5 minuta slave produže na 10, 15...

      Dok komentarišemo i osuđujemo, niko od nas se zapravo ne zapita šta je koren ovog problema? U čemu je suština? Koji je to trenutak u bliskoj istoriji kada je postati popularan postalo bitnije od bilo čega drugog?

      Da smo svakodnevno bombardovani raznim kampanjama kje propagiraju „savršenost“ (iako nas od malena uče da je savršenost nešto što je nedostižno) neosporna je činjenica. Isto tako, ne možemo ni da poredimo način na koji su sve ljudi danas međusobno povezani (mobilni telefoni, televizija, internet – skype, facebook, instagram...), sa nekadašnjim daleko malobrojnijim načinima. Kada spojimo ove dve činjenice dobijemo tu početnu tačku iz koje sve polazi. Kampanje koje vrište: „Budite sve ovo što vam mi nudimo, samo nemojte da budete ono što jeste!“

      Još ako na to dodamo niz psiholoških problema kod mladih, činjanica da je samopouzdanje (ali govorimo o onom pravom samopoudanju, ne o „fejk aroganciji“) nedostižna imenica, porast broja depresivnih ljudi – eto nama odgovora. Napraviću od sebe poznatu ličnost kojoj će se svi diviti, a mišljenje o samom sebi je ionako nebitno jer – niko to i ne vidi!  A sredstva koja nam omogućavaju da se „samoproslavimo“ su svakim danom sve veća. Te možemo čuti „nova youtube zvezada“, „nova facebook senzacija“, „devoka čije su slike preplavile instagram“ i tako u nedogled.

      Dakle, sledeći put kad odlučimo (i namerno pišem u prvom licu množine) da osuđujemo i negativno komentarišemo novopečene zvezde koje su poznate iz nepoznatog razloga, setimo se da su to samo ljudi koji su podlegli pritiscima sa strane. To su individue koje sasvim očigledno nisu srećne sa samim sobom (raznobrojne plastične operacije koje nadmašuju pridev „estetske“ u svakom smislu nam to i potvrđuju) i koje stvaraju novu ličnost sa kojom im postaje podnošljiv život. Makar prividno.

     Mali savet – ohrabrujte druge da budu ono što jesu. Delite komplimente i pohvaljujte se često!  Sledeći put kada vam se nečiji „autfit“ ne dopadne – prećutite! To je ta osoba, to niste vi! Ne mora da vam se dopadne! Radite ono što volite i pustite druge da rade ono što vole (naravno, ako ta radnja ne ugrožava svet oko vas).

:D